Petak, kraj još jedne radne nedelje.
Beograd kao i prethodnih dana, zamotan u gusti smog. Na putu do kuće u kolima slušam vesti, i kako kažu za vikend najavljuju malo vetra, sunce i otopljavanje. Odlično. Ako im je verovati, to je ono što mi treba, za moju vikend avanturu, kada sada već tradicionalno bežim iz grada.
Mislim šta je alternativa? Disanje na „škrge“ i udisanje crnih PM2,5 i PM 10 mikročestica prašine, svakako nije baš najbolja opcija…
Tako da moj izbor za vikend je planina, a ovaj put to je dugo očekivani susret sa jednom „starom damom“, reklo bi se biserom Valjevskog kraja. Pogađate ili ne, ali da u pitanju je Divčibare.
Ne idem sam. Za ovu avanturu opredelio sam se za društvo. Već poznata ekipa “Srbije za Mlade” organizovala je za vikend celodnevnu turu izlet – skijanje i planinarsku pešačku turu na ovoj planinskoj lepotici.
Okupljanje putnika za ovu turu je bilo od 6h isped Muzeja Jugoslavije. Nedugo zatim krenuli smo..
ZAŠTO SAM ZA DRUŠTVO NA OVOJ AVANTURI IZABRAO ORGANIZACIJU “SRBIJA ZA MLADE”?
Pa kao prvo, oni su kao što im i stoji u nazivu, organizacija koju sačinjava određena grupa mladih planinara, avanturista, licenciranih vodiča koja prevashodno ima za svoj cilj i misiju – otkrivanje i upoznavanje lepota Srbije.
Kao drugo, ekipa koja putuje na razne destinacije sa njima su takođe prvenstveno mladi i zanimljivi ljudi koji dolaze iz različitih životnih miljea i profesija, ali svi okupljeni sa jednom idejom – a to je da bolje upoznaju i da dožive Srbiju.
Treća stvar, je to što je ova ekipa jako dobro organizovana. Imaju svoje vodiče, a ako se desi da za određeni lokalitet i nemaju vodiča, oni angažuju lokalnog čoveka koji zaista odlično odradi posao vođe puta jer naravno i najbolje poznaje taj teren. Pamtim recimo jednog pripadnika gorske službe koji nas je proveo na genijalnu turu po Maljenskim vrhovima.
Još jedna od benefita ove organizacije je ta što su ture koje „Srbija za Mlade“ organizuju su top turističke destinacije u Srbiji i zaista bi bilo šteta da neko to ne doživi. Navešću samo neke od destinacija poput: Tare, Ovčar- Kablar klisure, Taorska Vrela, planinarski uspon na Staru planinu, Lazarev Kanjon, Đavolja Varoš, ili Krupajsko Vrelo, Krčedinska Ada (omiljena :D), Zagajička Brda i mnoštvo drugih lokaliteta.
Lično sam bio sa ovom ekipom na nekim od ovih tura i zaista sam se lepo proveo i upoznao nove interesantne ljude na tim proputovanjima po različitim krajevima Srbije.
I ono što je možda najvažnije u celoj priči je i što oni plan puta unapred organizuju za vas. Dakle, ako nemate automobil ili ste uskraćeni za društvo, a strašno vam se beži negde iz grada, užasno želite da pobegnete od gradske rutine, prevoz a i ceo tracking i doživljaj dobijete u tih nekoliko sati provedenih u društvu sa ekipom iz autobusa.
Eto, mala kratka i opisna reklama za ovu veselu ekupu. Ali zasluženo ih pominjem i dajem vam toplu preporuku da ako već niste, prijavite se na neku narednu njihovu turu – program “Srbija za Mlade” možete pogledati OVDE i sami iskusite priču o prirodnoj lepoti Srbije koju za sebe izaberete.
A sada nastavljamo…
Dakle, po jednom lepom toplom danu, preko Mionice, i Valjeva na putu udaljenom od Beograda oko 105 km i nakon nekih 2 ipo sata vožnje, stigli smo na Divčibare.
Iako je na putu do Divčibara vreme izlgedalo kao da je sredina proleća, sam dolazak na ovu planinu me je demantovalo u sumnji da ću i tamo na Crnom Vrhu brati visibabe. Ipak pokazalo se drugačije, sunčani vrhovi ove planine belili su se od svežeg snega koji je napadao prethodnih noći.
Ekipa je izašla iz autobusa i sada je trebalo odlučiti, ko ide odmah na skijanje, a ko ide na pešačenje, za koje smo unapred utvrdili da će konfiguracija pešačke ture biti umereno strma, odnosno prilagođena za sve planinare, i one sa manje kondicije, kao i za one za koje je ovo samo zagrevanje za neke više vrhove.
Ne moram da napominjem da svaki put kada krenem sam na ovakve ture u autobusu sretnem nekoga koga sam već prethodno upoznao na nekim drugim turama, pa svaka sledeća destinacija je samo prirodan nastavak druženja.
Ekipe na uspone kreću u formacijama u početku onako ko je sa kim došao, a tokom puta, često je slučaj da se te formacije tokom planinarenja menjaju. Svaka planina čini mi se ima tu neku čudnu moć da spaja ljude, dok koračaju zajedno, smejući se, i osvajajući jedan za drugim planinskim vrhom…
PUT KA VRHOVIMA
I krenuli smo ka vrhovima. Pod nogama škriputao je čist beli sneg. Svi uslovi za zadovoljstvo su ispunjeni.
Prvi vrh koji smo imali nameru da osvojimo je Ljuti krš. Jako zanimljiva konfiguracija terena. Krećete se borovom šumom, u jednom delu makadamskim putem gde su sa vaše i leve i desne strane vikendice.
U jednom delu puta, putokaz pokazuje blagi uspon na desno, kroz šumu gde se izlazi na jedan proplanak obasjan potocima i suncem. Prilika za predah i fotkanje, pa još jedan deo puta kroz mirišljavu borovu šumu, gde imate prilike da dišete punim plućima. I nakon otprilike osam kilometara i blagog uspona ka vrhu stižemo na sam vrh i vidikovac, kameni greben, Ljuti krš 962 m.n.v.
Kraća pauza, fotkanje, prelep pogleda na ostale planisnke vrhove i vraćamo se isti putem za osvajanje narednog vrha. Prolazimo pored novo izgrađenog hotela “Crni Vrh” čije je vlasnik projekta košarkaš Miloš Teodosić. Nastavljamo šetnju kroz centar grada gde se pored nekih stambenih jedinica mogu naći i restorani i drugi ugostiteljski objekti.
Krenuli smo jednim malo strmijim usponom u osvajanje našeg sledećeg vrha, a to je Crni Vrh koji je ujedno na Divčibarama jedan od dve skijaških staza. Ova skijaška staza ima inače kategorizaciju plavo/crvene staze i dužine je 850 metara.
Visinska razlika između podnožja i vrha je oko 150 metara koliku smo visinu i mi izneli prilikom osvajanja ovog vrha.
Kada smo stigli na Crni Vrh 1096 m.n.v, ponovo smo ostali bez daha gledajući prizore sa ovog vidikovca. Ispred nas gledali smo u prevoje raznih planiskih vrhova od kojih se mogao videti Suvobor, Kablar, Ovčar, Kopaonik, Zlatibor…
Prelepo i trenutak za pamćenje…
Dok je još bio dan nastavili smo umerenim tempom ka vidikovcu Velika pleć. Teren prošaran proplancima, borovom šumom i niz staza vijuga uzbrdo i nizbrdo.
I ovde smo zastali i divili se prirodnim lepotama ovog kraja Srbije.
Napravili malo dužu pauzu, okrepljivanje čajevima i grupne fotografije.
Sunce je zalazilo, a samim tim to je bio i znak da ova ekspedicija, sličnim putem krene nazad, u podnožje ove planine i završi ovo predivno druženje u prirodi.
Po pristizanju u sam centar Divčibara, deo nas je posetilo ugostiteljske objekte.
I evo još jedna besplatna reklama: Pečenjara „Boban“ u centru grada. – Dovoljno je to reći. 😀
Pao je mrak, a mi smo već bili u autobusu za povratak za Beograd.
Puni utisaka i pročišćenih pluća zadovoljni ulazimo sveži u novu radnu nedelju.
Takav osećaj sam imao ja, a gotovo siguran sam da delim osećaj i cele ekipe iz autobusa.
Divčibare,
hvala i vidimo se ponovo.