Category: Putopisi

Dragi čitaoče, nadam se da si dobro. U trenucima dok pišem ovaj tekst nalazim se u polumračnoj sobi, sa pažnjom delom usmerenom na pisanje, a delom na kišu koja dobuje na ozelenelo lišće divljeg kestena. Sve je to dekor za još jedan dan bez puno kretanja, tj. za dan proveden u izolaciji u lepotama četiri zida, na koje smo se već sa sigurnošću i ti i ja navikli. Možda si pomislio/la da treba okrečiti te zidove ili skinuti paučinu iz pojedinih uglova. Znam niste jedini. Pomislio sam to i ja. Elem, više od mesec ipo dana bijemo ovaj pandemijski rat sa onim što se svuda u svetu zove „Nevidljivi neprijatelj br.1“. I kako nam ide? Neki kažu dobro, neki kažu odlično, a neki kažu, neko nas je ovde dobro preveslao.…

Petak, kraj još jedne radne nedelje. Beograd kao i prethodnih dana, zamotan u gusti smog. Na putu do kuće u kolima slušam vesti, i kako kažu za vikend najavljuju malo vetra, sunce i otopljavanje. Odlično. Ako im je verovati, to je ono što mi treba, za moju vikend avanturu, kada sada već tradicionalno bežim iz grada. Mislim šta je alternativa? Disanje na „škrge“ i udisanje crnih PM2,5 i PM 10 mikročestica prašine, svakako nije baš najbolja opcija... Tako da moj izbor za vikend je  planina, a ovaj put to je dugo očekivani susret sa jednom „starom damom“, reklo bi se biserom Valjevskog kraja. Pogađate ili ne, ali da u pitanju je Divčibare. Ne idem sam. Za ovu avanturu opredelio sam se za društvo. Već poznata ekipa "Srbije za Mlade" organizovala…

Osvanulo je  jutro... Lagano istezanje, iskačem iz kreveta i pravac na terasu. Svež vazduh brzo me je razbudio. Pogled na izmaglicu i vrhove Valjevskih planina. Uzbuđenje raste pred avanturu našeg poslednjeg dana – prolazak kroz kanjon reke Trešnjice. Svi smo već budni, spremamo stvari, opraštamo se od sinoćne narodne muzike i odmorni, ubrzano napuštamo naš smeštaj u Ljuboviji. Usledio je  kratak dogovor gde i šta ćemo da doručkujemo. Za predstojeću celodnevnu akciju treba se naravno pripremiti i uneti u sebe dovoljnu količinu energije. Ubrzo zatim, krenuli smo... Na putu do odredišta dok je na kasetofonu izbijao Cane iz „Partibrejkersa“, čitao sam  i upoznavao sam se sa našim današnjim odredištem. Dakle, kanjon reke Trešnjice Specijalni je rezervat prirode u Srbiji, nalazi se baš ovde u opštini Ljubovija i ima status značajnog…

Pitalo me je par mojih poznanika, ili ajmo reći, zbog same dramaturgije, par čitalaca Markovog Dnevnika, kada će da izađe nastavak vaše avanture sa Bobije. Dokle bre više da se čeka? E  sad, ljudi ili ne znaju ili se malko prave, da sve dobre priče i avanture idu u nastavcima, najčešće kao trilogija, a kada pokušavaš da oživiš tu avanturu koja se sad reprogramira u mom sećanju, to ipak zahteva dozvolite, malo vremena...  Ipak stvar pisanja je i stvar trenutka. Kao da ljudi ne znaju da nekad za pravu reč, se čeka i po nekoliko meseci... Ali, na ovu temu o zgodama i nezgodama  poznatih ili manje uhodanih pisaca, poput mene, pisaću u nekoj drugoj epizodi... :D Sada bih  u naletu inspiracije, ako mi dozvolite, da se vratim na planinu  Bobiju…

U sredu ujutru usledio je poziv od drugara Peđe.  Pitao me je: "Hej gde si, šta radiš za vikend?" "Jesi spreman za akciju?" "Naravno - odgovorio sam. Sudeći po tome da me ti zoveš, znam i o kakvoj akciji je reč. Gde idemo, koje nam je odredište i na koliko dana?" :D "Nazvaću te malo kasnije - odgovorio je. Daću ti više informacija, za sada je dovoljno da si spreman za akciju... Čujemo se kasnije druže" I bi tako. Nešto kasnije saznao sam detalje od Peđe. Naravno, naslućujete, nisu ovo obični susreti i izlasci u grad subotom.  Baš naprotiv, ovo  su susreti onih koji sa radošću i uzbuđenjem  iz grada beže u prirodu, a nakon naporne radne nedelje, vikend im je savršeni  portal da taj svoj beg i ostvare. Kada  udahnu…

Za odlazak u bilo koji grad ili bilo koju vašu narednu destinacuju, potrebno je da prethodno uradite malo istraživačkog rada. Skrolujete mišem po raznim turističkim sajtovima, intuitivno tražite razne fotke i utiske sa putovanja i sve to uklapate u jedan mozaik za vašu konačnu odluku kada kažete: „'ajmo, idemo u ovaj grad“. Na putovanja odlazite solo ili u društvu, manjem ili većem, shodno vašem trenutnom  raspoloženju ili onome šta vas čeka u tom gradu. Na kraju krajeva, niste vi jedini koji biraju. I sam grad treba da vas pozove da budete njegov gost. Verujem da i tu postoji neka čarobna veza izmedju vas i vaše naredne destinacije i avanture u koju želite da se upustite. E pre godinu dana,  tačno u ovo vreme, krajem jula početkom avgusta, dobio sam upravo…

Ima jedno mesto u Srbiji u kojem često boravim, u koje se iznova i iznova vraćam. Na pitanje mojih prijatelja,  gde ćemo ovaj vikend da zujimo, moj odgvoror je bio jasan. "Imam ideju, idemo u Apatin."Da li treba da vam spominjem asocijacije: Jelen Pivo, Apatinska Pivara, Dunav talasi i alasi...Nije bilo potrebno da ih dva puta ubeđujem. Dogovor je ubrzo  pao i potrpali smo se u automobil i prošli vikend zavrteli smo točkove put Apatina. Za mene poznata teritorija, ali za one koji prvi put dolaze u Apatin će ovo biti, sasvim sigurno mesto novog oduševljenja. Zašto baš sada i zašto baš Apatin? Pa baš sada, dragi moji, jer je leto i jer je prva nedelja jula rezervisana za festival, a u Apatinu to su tradicionalne  „Apatinske ribarske večeri“ Tačnije…

Prošli vikend imao sam tu sreću da provedem jedan dan u gradu u kojem sam bio pre tačno deset godina. Kanjonom reke Drine uplovio sam, pogađate, da u Višegrad. Sam taj čin da prolazite kroz kapije jednog grada na talasima ove moćne zelene i hladne  reke, daje vam pun osećaj važnosti... Ali povrh svega, pored sve te božanstvene lepote, viđene na tom 3,5 časovnom krstarenju, duž toka kanjona Drine, u meni je izazvalo osećaj ogromnog poštovanja i dubokog naklona. Moj duboki naklon prema prirodi i ono što nam ona daje. (more…)

Nisam ni otputovao, a već sam bio tamo – pomislio sam u sebi na kraju ove priče… Ovo je priča i uvod u putopis iz oktobra 2018 godine. “Dobar dan, želim putovati u Sarajevo. Izabrao sam vašu agenciju” “Rekli ste, Sarajevo Hmm…Eh…Sarajevo” – reče sa uzdahom gospođa iz agencije koja je primila moj pasoš. Kako je to izgovorila,  pogled joj se izgubio u daljini. Zaustavio se negde između predmeta, turističkih brošura na policama i kalendara na zidu. Kalendar koji je siguran sam za nju predstavljao pogrešno vreme… “Putujete dakle u Sarajevo” – napokon je progovorila. “Da, želim obići Sarajevo, smatram da je prelep grad, bio sam tamo pre deset godina I eto sad želim malo obnoviti gradivo…” (more…)