MVP – skraćenica za Most Valuable Player
Ono što u NBA košarci zovu Najvredniji, najkorisniji igrač cele košarkaške Lige.
Ako samo znamo činjenicu da su čuveni Majkl Džordan i Kobi Brajant nekoliko puta u svojoj karijeri osvajali ovu MVP titulu, trenutak kada se naš Nikola Jokić pridružio ovoj družini govori o kakvom neverovatnom košarkaškom asu i majstoru pričamo.
Doslovno to je titula najboljeg igrača na planeti.
I pored Velikog Novaka Đokovića koji nas odavno kao najbolji ambasador promoviše u Svetu, sad je već 100% sigurno da imamo dva najjača aduta, „izvozna brenda“ koji svojim poslom i karijerom grade karijeru i imidž Srbije u Inostranstvu za sve nas.
Sad bih želeo da se vratim nekoliko godina unazad i da vam ispričam jednu istinitu inspirativnu priču o jednom mladiću o kojem bruji ceo svet ovih dana. Puna usta hvale ljudi od sporta sa svih strana. „Ovaj dečko je neverovatan“. On se igra na terenu“.“Ono što on izvodi pod obručima je elegantna magija“. – Siguran kandidat za MVP lige ove godine, govore američki komentatori.
Dragi moji možda možete da pogodite reč jeo našem košarkašu Nikoli Jokiću. As Denver Nuggetsa u NBA ligi beleži partije života na terenu. Svi mu se dive igračkim sposobnostima. Kako jedan visoki igrač, centar ima takav pregled igre kao plejmejker i prosečno postiže oko 30 poena po utakmici. Sa pravom trenutno nosi titulu najboljeg centra na planeti.
Ali vratimo se nekih skoro 20 godina unazad u Apatin i Sombor. Apatin mali grad na Dunavu, Sombor prvi susedni grad. Tada sam trenirao košarku za „KK Apatin“ Igrali smo rang druge srpske lige i bili smo po efikasnosti uvek negde na sredini tabele. Tada je važilo kao i sada veliko rivalstvo između Apatina i Sombora, a desila se sitacija da je „KK Apatin“ napravio trejd – transfer iz Sombora jednog igrača u svoje redove, koji je najavljen kao veliko pojačanje. I zaista bi tako. Tada sam prvi put čuo za jednog Jokića. Iz Sombora dolazi nam Jokić u naš tim. Ali to nije bio Nikola, to je bio njegov stariji brat Nemanja.
Nemanja je vrlo brzo pokazao sav kvalitet i kreativnost na terenu. Sa prosekom oko 25 poena po utakmici postao je jedan od lidera svog tima, čak i kada smo igrali protiv njegovog rodnog Sombora.
Tad je čak ponekad znao da bude i najefikasniji igrač na terenu.
Za najstarijeg među braćom Jokić, Strahinju saznao sam nešto potom da je on već nekom pričom odleteo za Ameriku i da živi u Detroitu i da se tamo bavi koledž košarkom.
A za najmlađeg Nikolu gore pomenutog Jokića (The Joker #15) koji je danas ponos Srbije, svog rodnog Sombora , Denvera i čitave NBA lige , gotovo da niko nije ni znao. Tada kada smo u Apatinu igrali te utakmice druge srpske lige, znam samo da je dolazio sa ocem na utakmice i onako poprilično bucmast grickao kokice i semenke i prilično čak i nezainteresovano pratio naše mečeve i bodrio svog brata.
U celoj toj priči znam samo da su ga interesovali konji i hipodrom.
A šta se desilo posle za ovih cca 20 godina između, dragi moji to možemo samo da pretpostavimo i najviše liči možda na onu čuvenu priču o uspehu i metafora sante leda. Ono što vidimo to su njegovi uspesi danas, a što nismo videli su godine rada, vežbe, usponi i padovi, igranja za razne klubove pre DENVERA. Nismo videli utrošene satae treninga i znoja, savete, povrede… Nismo videli cenu koju je Nikola platio za uspeh danas. Ali za svaki uspeh određena cena mora da se plati. Pitanje je koju cenu i da li smo spremni za to.
Danas nakon osvojene prestižne titule Nikola poput velikog šampiona ne pridaje preveliko značenje toj tituli, jer njemu je na prvom mestu igra, saigrači i u konačnica bitka kroz Playoff i osvajanje NBA prstena.
U samom obraćanju prilikom preuzimanja ovog trofeja za MVP rekao je da su za sve to zaslužni pre svega njegov tim, treneri i saigrači kao kreatori igre i naravno sva podrška ljudi koji su verovali u njega na tom putu uspeha.
Nikola i danas dok sa lakoćom igra velike mečeve u NBA-u i dok je nosilac igre za svoj tim u mislim nosi Vojvodinu, igru pod obručima sa školskih terena,ulični basket sa drugarima iz ulice i iz škole. Iako je dominantan pod obručima u najplaćenijoj košarkaškoj ligi, ostao je neverovatno skroman, harizmatičan i momak koji samo želi posvećeno da igra i zabavlja sebe i druge na terenu dok „zatrpava“ obruče protivničke ekipe.
I kako kroz šalu kaže za igrače u NBA ligi. „Brzi su oni za mene, gde ja mogu sa njima… Nek se oni prilagode meni, bolje da oni igraju uz moj ritam, nego da ja trčim sa njima…“
To je čovek koji kao centar ubacuje troke kao Pedja Stojakovic, koji kao Centar ima pregled igre na terenu kao mađioničar Teodosić, to je čovek koji beleži u proseku oko 30 poena po utakmici koji belezi u proseku oko 9 asistencija po utakmici.
Za mene je ovo nestvarna priča o putu heroja, koji svojom svesnom odlukom je postao neko o kome ceo svet priča. A ja se često setim te priče od pre 20tak godina iz Apatina, dok sam ja sa njogovim bratom Nemanjom igrao u istom timu pod obručima i dok smo nizali i pobede i poraze. I dok smo igrali utakmice setim se njega na tribinama kako prati nas i našu košarku.
I sad ja postavljam pitanje svima nama. Da li ste MVP u poslovima i u aktivnostima koje radite? Koji je vaš učinak, koja je vaša statistika? Da li se zabavljate u vašem poslu dok napredujete i gradite karijeru?
Da li vas vaši menadžeri i kolege sa posla cene i vole. Da li ste im dali razlog da vas cene i vole.
Da li ste MVP vašeg života i ako niste još šta je potrebno da uradite da to uskoro , evo već u ovoj sezoni i postanete?
Dakle, o čemu ovde pričamo, sem da kažemo kao što to je to Nikoala rekao: Hoće neko na basket?