Nisam ni otputovao, a već sam bio tamo – pomislio sam u sebi na kraju ove priče…
Ovo je priča i uvod u putopis iz oktobra 2018 godine.
“Dobar dan, želim putovati u Sarajevo. Izabrao sam vašu agenciju”
“Rekli ste, Sarajevo Hmm…Eh…Sarajevo” – reče sa uzdahom gospođa iz agencije koja je primila moj pasoš.
Kako je to izgovorila, pogled joj se izgubio u daljini. Zaustavio se negde između predmeta, turističkih brošura na policama i kalendara na zidu. Kalendar koji je siguran sam za nju predstavljao pogrešno vreme…
“Putujete dakle u Sarajevo” – napokon je progovorila.
“Da, želim obići Sarajevo, smatram da je prelep grad, bio sam tamo pre deset godina I eto sad želim malo obnoviti gradivo…”
“Sarajevo… jedno ću ti reći
mladiću… Ništa više nije k’o što je nekad bilo….”
“Ni ovde, ni tamo… a naročito tamo u Sarajevu” – izgovorila je opet, sa
pogledom u daljinu i očima punih suza…
U tom momentu njena koleginica, dodirnula je njeno rame i krišom, meni dobacila: “Koleginica je rodom iz Sarajeva i živela je tamo dugo… Zato vas i pita”
“Ma Nado, recite samo momku šta lepo tamo da vidi I poseti, man’te se te priče…”
Ali, ne ovo nije bio poziv za turistički obilazak grada i kratke brze informacije, gde I šta mogu videti, ovo je zapravo bio momenat da se čuje i ispriča Nadina priča…
“Eh šta bolan će videti, vodiće ih na Baščaršiju, Džamiju, Miljacku…” Al’ neće videti i osetiti ono što Sarajevo zapravo jeste… A to su ljudi koji su tu nekad bili…
Slušao sam je i klimao sam glavom…Nisam želeo da je prekinem…
Zapravo zavisi ko će vas voditi, od toga zavisi možda vidite nešto i od mesta gde žive Srbi.
Politika, zlobni ljudi sa strane, idejotvorci, uništili su ono što je Sarajevo nekad bilo. Ta sloga, duhovnost to jedinstvo naroda nekad je bilo simbol grada. Musliman sa Srbinom, Srbin sa Mulimanom… Hrvati, ma svi… Živeli ko jedno, komšije u slozi… Pomagali jedno drugima… Međutim, brzo je tama zavladala tim prostorima…. Mislilo se da neće nikad…
Kuću imam I dalje tamo…
Ništa nisam prodala…
Ali nemam želju uopšte tamo da se vraćam…
20 godina sam ovde već u Beogradu sa delovima porodice raseljenim po svetu… – govorila je ona sa setom u očima.
Ova sarajevska dama, držala je do sebe, oko vrata ešarpa I bele perle, odavale su njenu arisotkratsku prošlost…
Toliki divni mladi ljudi,
učeni na Sarajevkom univerzitetu, napustili su sada taj kraj…
Primio ih je jedan Dablin, neki Njujork neki Melburn… I tamo prave decu, I
pričaju iskrivljeni engleski na Ijekavskom…
U Sarajevu, malo je sad Srba, I ima dosta miješovitih brakova… Ali eto… Ti ćeš se lepo provesti, biće vam ipak lepo…
Posle nekih dvadesetak minuta prijatnog razgovora sa gospođa Nadom, morao sam da krenem…
Ispratila me je do izlaza svoje kancelarije, zapamtila je moje ime, jer sam saslušao njenu priču. Zapamtio sam ja njeno, jer sam dobio jednu ovakvu priču i jedno ovakvo divno poznanstvo.
Ovi ljudi koji su preživeli strahote rata, koje su u ratnim dejstvima, izgubili deo svoje voljene porodice, koji su bili naterani da pod pretnjom smrću, beže i da napuste svoje domove, koji su podizali decu na razne načine i održavali kontakt sa njima u rasejanju, za mene su više nego heroji, oni su oličenja divljenja i velikog ljudskog poštovanja.
Taj momenat tišine na samo pomen Sarajeva, oči pune suza kao da će sama Miljacka da isteče, je nešto što teško da ću zaboraviti. To je nešto što možda može više da govori od samog ovog teksta.
Na kraju, svi ljudi imaju neke svoje priče i sudbine. A i svaka priča nađe svoje ljude. I tako u krug…
Mislim da nije bila slučajnost da naiđem danas baš na gospođa Nadu i da pričamo o Sarajevu…
To je bilo danas, a ovaj prelepi grad burne istorije posetiću sutra, deset godina kasnije, saznaću šta ima da mi ispriča. Jednu priču sam danas dobio, a drugu kroz slike Sarajevo će vam uskoro ispričati svoju.
Pa i Mostar će malo umešati svoje prste. 😀