Ovu današnju priču mogao bih započeti malo izmenjenim stihovima našeg Duška Radovića:
“Bio jednom jedan Zmaj, kakav Zmaj, strašan Zmaj”
Ovo nije priča o mitskim likovima ili o životinjama koje bljuju vatru. Nekako u bajke sam odavno prestao da verujem, ali verovanje u legende, e to je već druga priča.
Danas posle 25 godina vratio sam se na mesto gde je sve i počelo. Na mesto gde je legenda o “Zmaju” živela. Ok, dosta dramaturgije, naš glavni lik ove priče je fudbalski klub “Zmaj” koji je u prošlosti imao veoma lepu tradiciju u zemunskim sportskim udžbenicima.
Sada kada sam posle toliko vemena ponovo ovde, u jesen, koji bi ozvaničio početak nove jesenje lige, zatičem prazan lišćem pokriven teren. Geografski sakriven i smešten u krajnjem kutku Zemuna.
Oivičen železničkom prugom sa jedne, starim urbanim kućama i zgradama sa druge strane, ovaj arhaični zeleni pravougaonik sada priča neku drugu priču.
Dok stojim pored terena i gledam ovaj prizor… vraćam film unazad.
Vidim igrače na terenu, one jarke crvene dresove, navijače, ofarbanih lica, pokliče, zviždaljke, baklje i zastave domaćeg kluba. Na tom terenu pojavljivala su se najzvučnija imena tadašnjeg fudbala.
Sećam se da sam posle škole išao da gledam treninge igrača FK “Zmaj” koji su mi tada predstavljali uzore i zbog kojih sam u ulici sa drugarima igrao “fudbal na male goliće”. Sećam se da sam vikendom išao da gledam derbi utakmice gde su čak gostovali klubovi poput “Crvene Zvezde” i “Partizana” i kada se tražila karta više.
Dešavalo se da nisam mogao da kupim kartu. Pa bi me otac popeo na ramena ili napravio “lopovski” da sa spoljne strane ograde zavirim i osetim bar deo atmosfere.
Stadion je bio ograđen limenom ogradom, gde je uvek postojala neka mala rupa kroz koju se kao kroz ključonicu, ipak mogla ispratiti poneka akcija domaćih ”Zmajeva”….
O kako sam bio tada srećan.
Sećam se dolaska na utakmice… Viore se korner zastavice, sveže obeležene bele linije na još uvek mokroj zelenoj travi. Faul, sudija svira penal…. Sa tribina zvižduci i navijanje. Slavlje domaćih navijača, propraćeno zvukom i sirenom voza, koji je pokupio putnike na stanici Zemun i krenuo u pravcu Batajnice i Stare Pazove. Dok stigne do Novog Sada sudija će označiti pobedu:
Zmaj: 1 – C.Zvezda: 0
Bilo je to vreme legendi… Kada je fudbal bio događaj…. Danas, posle toliko godina, što bi rekao Glogovac u onom filmu “Na stadionu muk….” Ali ne zbog toga što je na teren istrčao Dule Savić, već zato što na terenu nema nikoga. Nema čak ni zelene trave, o korner zastavicama da i ne govorim. Onu ogradu o kojoj sam vam pričao zamenila je rđa prekrivena lošim grafitima. Na ogradi sada rupa koliko hoćeš.
Ovde sada duvaju neki drugi vetrovi. Čak i onaj miris katrana sa šina beogradskih pruga je nestao.
Nestao zajedno sa legendom “Zmaja”. Hteo sam da pitam nekoga, šta se desilo u medjuvemenu, da li klub u nekom obliku I dalje postoji? Gde je nestala ta veza, iako mi se odgvori o razlogu već sami nameću….
Ali nema nikog da pitam… Redar na ulazu ne postoji, tek poneki mačor ili lokalni pas koji projuri u potrazi za svojom koskom. Tužan zato što sam zatekao neku drugu sliku mog nekad omiljenog kluba, izlazim sa stadiona, a na pomoćnom terenu zatičem par klinaca kako centriraju loptu i izvode slobodne udarce.
Oni su u dresovima svojih idola. Možda je na terenu prašina, ali boje se naziru. Nazire se i strast i želja za igrom. Možda nešto mora da nestane da bi se nešto novo stvorilo.
Možda je ovo početak priče o nekim novim herojima, o nekim novim zmajevima.
Lopta je ipak okrugla, i fudbal je igra koja se igra 90 minuta.
Ipak se nadam da ćemo u budućnosti gledati i produžetke i da će na ovom mestu oživeti neka nova legenda o “urbanim Zmajevima” iz Zemuna.