Nije novost kada kažeš da u Beogradu vazda nešto čekaš. Beograd ima lepe, mada na trenutke (koji mogu potrajati i satima) histerične i šizofrene metode da te uveri da to jednostavno tako i treba da bude.
Ako živiš u takvoj jednoj metropoli, onda jednostavno na tu igru moraš da pristaneš i da čekanje prihvatiš kao konstantu datu i zadatu. Eh koliko puta smo se zbog toga svađali Beograd i ja i svaki put na kraju on pobedi i ja jednostavno dignem onu belu zastavicu i kažem: „Dobro, eto nek bude po tvom i ovaj put. Ali dokle bre više sa tim čekanjem?”
Čekamo na Brankovom mostu, čekamo na Terazijama, čekamo na Ušću, čekamo kod doktora, čekamo kod majstora…
Da, ovo poslednje je trenutno moja tema dok čekam da mom „Fordu“ se pruži adekvatna „čekić terapija“.
Čekam na red i do dva sata… Možda bude i više… I sad sedim u parku na klupi. Gledam mame i tate sa klinicima kako se igraju. Jedna baka izvodi svog dobro dresiranog vučjaka u šetnju, na klupi preko puta mene dva penzionera igraju šah, onaj treći do njih, nezainteresovan za šah u nekom svom maniru čita „Politiku“.
I sve me je to u ovom trenutku vratilo mnogo, mnogo godina unazad kad sam odrastao u ovim krajevima i pogled pravo na SOLITERE, podsetilo me na detinjstvo.
Vreme kada se dečurlija igrala oko zgrada, kada su nas terali da uđemo u kuću, a mi klinci tražili dodatnih 5 minuta napolju. Sa 14-og sprata solitera, tada je izbijao miris najboljih prženica iz kuhinje moje tetke.
Tu u blizini tog solitera rasla je i rasla jedna stara dugovečna trešnja. Toliko stara i toliko visoka da je prerasla i 14-ti sprat našeg solitera. Sa nje smo sa terase, kao klinici brali i najlepše trešnje. Kojom metodom? Ne pitajte…
I tako odjednom, zvukovi, slike, boje, vratiše me u detinjstvo i na vreme bezbrižja i odrastanja u Beogradu. Dalje u mojoj priči usledili su drugi gradovi koji su pratili moje odrastanje, ali niti jedan me nije ovoliko stresirao, a kojeg istovremeno toliko VOLEM i čuvam u srcu kao Beograd.
To je valjda ta ljubav i veza čoveka prema jednom gradu i pitam se da li smo mi deo grada i njegove priče ili je obrnuto, da je jedan grad deo našeg bića?
Odgovor na to pitanje možda nikada neću ni saznati….
Možda je tako i bolje…
Beograd je to.