Dragi čitaoče,
ova priča koju ćeš nadam se pročitati će oduzeti tačno minut i dvadesetpet sekundi od tvog života… Imaš li toliko vremena za ovu kratku priču o mom zaista istinitom i proživljenom snu…? Eto dao sam ti okvirno vreme, pa ti proceni…Vi koji ste dovoljno odvažni, ostavljam vas nasamo sa tekstom. 😀
Drama u mojim snovima se nastavlja…
U ovom snu:
Šetao sam ulicama starog Beograda, posle neviđenog pljuska i naletim sasvim slučajno na eto, Momu Kapora kako neuspešno pokušava da zapali cigaretu… Priđem onako sav ushićen i zbunjeno kažem “nemam upaljač ne pušim, ali imam telefon, mogu pozvati nekog u pomoć, ali molim vas prvo da se uslikamo zajedno. Vi ste Kapor zar ne?” Pristao je na oba uslova.
Prolazila je pored nas u tom momentu jedna zanosna crvenokosa devojka. Zaustavio sam je, dao joj telefon i pitao je da nas uslika… Nasmejala se uzela telefon i dok je rekla “ptičica” …pobegla s’ mojim “androidom”u nepoznatom pravcu mokrim ulicama.. Momo i ja smo ostali onako zagrljeni ko pokisli miševi i bez reči i teksta, pogledali se i počeli da se smejemo ko ludaci… Kažem ja: “E jbm ti sve, koja sam ja budala”, a Kapor na to odgovara “hehe svi smo mi budale, možda još nije kraj mladiću, pozovi je sada, sa ove gradske govornice, kod nje je ipak tvoj broj možda je uspeš urazumiti” pozovem broj a tamo poruka: “MOBILNI PRETPLATNIK TRENUTNO NIJE DOSTUPAN, U VLASNIŠTVU JE DOTIČNE UNE I FOLIRANATA”
“Hmm…MOMO, saznao sam joj ime, ajmo negde na vi i ja da popijemmo neko crveno vino, imam nešto da vas pitam…?”
I u tom momentu, probudio sam se…
Android je na punjaču…
“UNA” i “FOLIRANTI” na polici među ostalim knjigama… A KAPOR, ko zna gde je sad taj moj omiljeni pisac…