Eh, koliko sam samo knjiga pročitao čekajući 11-icu u Novom Sadu. U početku su mi prijale motivacione knjige od autora Brajana Trejsija ili Tonija Robinsa ili naslov “Put kojim se ređe ide”, pa sam prešao na fantastiku čitajući Koperfillda i njegove iluzionističke predstave, pa se čekajući 11-cu na Limanu, umešao tu komično i Momo Kapor sa svojim “Folirantima”…
Jednom sam se začitao da sam čak i propustio famoznu 11-icu. A razmišljam se možda i u gradskoj staničnoj čekaonici upustiti i u čitanje mnogo dubljih dela, možda Dostojevskog ili Čehova…
Da čekao sam je na Podbari, na Limanu kod Idea marketa, na Sajmu kod G-puba, na Keju, u Maksima Gorkog, i uvek je imala tu tendenciju da je cekam po 20 min… Čak i po redu vožnje, nekako ona šmekerski okasni akademskih 15 minuta…
Kad bolje razmislim za sve ove godine u Novom Sadu, to je jedina autobuska linija za kojom nisam trčao da bih ušao na poslednja vrata, iz prostog razloga što uvek ja njoj pokazujem “pa dobro gde si do sada?” 11-ica i tada uvek nadje savršeno dobar izgovor i kada sam najviše ljut, koji glasi upravo ovako: “Jel ulaziš, voziš se ili ostaješ?” I šta ja da kažem na to? … Bilo je momenata kada sam ponekad revoltiran čekanjem krenuo pešice, ali me ona negde na pola puta sustigne i prestigne, ismevajući pritom moju nestrpljivost i nelojalnost…
Ali kada majstor otvori srednja vrata i zakoračim na njen prag, najednom se se sve promeni… Prijatan i poznat osećaj, poznata lica i kako prilazimo stanici, vidite ljude koji onako nervozno isto čekajuči kruže kao golubovi na stajalištu, klimajući glavom i cupkajući od zime…. Kada je lepše vreme oni smeliji ljudi, ja bi rekao preduzetnički nastrojeni, ubijaju vreme čekanja, igrajući karte i šah…
Ali svaki od njih vodi tu prećutnu dugotrajnu ljubav sa 11-icom koja u svoja dva pravca A i B podseća na začarani krug u koji kada jednom uđete, vi više niste isti već Novosadjanin koji svojevoljno pristaje na jedan kompromis ljubavi između konstantne trke i nedostakta slobodnog vremena.
Disclaimer – kaže prevod, nekakvo odricanje odgovornosti…
Naprotiv…
Ovaj tekst nema za cilj da omalovažava rad JGSP-a niti rad zaposlenih u toj ustanovi, ne oni su jedni od retkih koji čini mi se svoj posao rade časno pošteno i u službi građana…
Ali ljubav prema 11-ici, toliko godina, to je, mogu vam reći već NEŠTO posebno…
ok je tekst
Hvala 😀