Dovoljno je da lepa žena u letnjoj haljini sedne na pesak, da se zagleda u Dunav i nadolazeći zalazak sunca.
I tad sve počinje… Vibracije, blago podrhtavanje tla i vode…Serotonin i drugi ženski hormoni rade posao za nju…Energija koja ide od nje pa natrag, nemilosrdno skuplja i uvlači sve ka njoj…
Čoveče, osetio si to polje gravitacije i sve okolne satelite…Pa i ja koji sam na par metara od nje bio samo očevidac, osetio sam tu neodoljivu privlačnu energiju i kako počinje da me uvlači u taj njen prostor…
I tad za istupa vaš “monkey um” na scenu da igra umesto vas, a vi kao ona lutka iz pozorišta, mimo sopstvene volje počinjete da se blago opirete, hvatate se za onaj pesak, okreneš se na trenutak leđima od nje da je ne gledaš i zaboraviš, hvataš se za onaj mali ništavni korov i travu koja izbija iz peska…
Džaba…
Energija je prejaka, korov i trava u rukama, prokleti odron, kliziš ka njoj kao da su najveće poplave. Sve se odvija u sekundama, a u glavi igrani film…
I sad već kad si skroz blizu, nemaš kud čoveče, otreseš brzo onaj pesak sa sebe, navučeš plažni osmeh i u ritmu ludačkih otkucaja srca kažeš joj: “Ćao” ili “Hey”😎
...jer šta drugo ti preostaje… Pa ostaje ono drugo, da budeš dosadni satelit koji kruži po ustaljenoj putanji, al nikad se ne približi tom kratkotrajnom ali postojanom izvoru topline…
Znaš ti čoveče dobro, o čemu ja ovde pričam 😀