Sećam se, pre nekih sedam godina bio sam, pa mogu reći na prvoj životnoj prekretnici. Kada to kažem mislim da sam bukvalno ispred sebe video tačku iz koje nisam znao odakle dalje da krenem. Živeo sam tada u Novom Sadu, radio sam više poslova istovremeno i nijedan mi nije poslao dovoljno jak impuls srcu, a ni novčaniku da kaže to je to, sad bi trebalo malo da se smiriš i da zadržiš svoj pravac. Prosto, to je bila tačka gde su se razdvajali mnogi putevi i gde sam iznutra ključao od nelagode i konstantno bio nezadovoljan neznajući kojim putem dalje da krenem…
Siguran sam dragi čitaoče da si se na svom životnom putu i ti susretao sa sličnim dilemama i koji put dalje izabrati. Ako još nisi, ne sekiraj se, hoćeš, ta dilema svakog pre ili kasnije u životu zadesi.
Mnogi psiholozi tvrde da je izabrati bilo koji pravac ili put bolji nego izabrati ništa. Jer ako izaberete ništa, samo to možete i da dobijete. Produženo stanje Status Quo-a koje samo produžava dalju patnju i agoniju.
Znao sam da nešto sad već hitno moram da uradim. A to je značilo doneti odluku, preseći kao samuraj mačem. Presekao sam i odlučio. Prijavio sam se za kruzer i odlazim u Ameriku da radim na brodu.
Sama ta odluka je u trenutku izazvala gutanje knedle i momentalni cunami u predelu stomaka, koji ni po čemu nije izgledao poput leptirića u stomaku. Ne, ovo je bio totalno drugi butterfly effect. Efekat koji ti momentalno potresa tvoju viziju komforne budućnosti.
Međutim, kako se moj unutrašnji cunami smirio, osetio sam opuštanje i totalnu relaksaciju. A to je zapravo i efekat savršenog trenutka kada se pomirite sa situacijom i donesete odluku koja će razrešiti celokupan problem i situaciju. To je onaj trenutak kada sa broda ili iz aviona se oslobodite nepotrebnog tereta i na dalje putujete mnogo lakše. Samo što sam ovaj teret dileme dugo nosio u svojoj glavi.
Kakav vi teret trenutno nosite u svojoj glavi?
Kad planirate da ga se rešite?
Elem, u ovom tekstu neću se baviti temom mog boravka na kruzeru (to će biti tema u nekom drugom broju :D), već ću samo dotaći delove osećanja i borbe sa samim sobom kada sam provodio dane hiljadama kilometara udaljeno od kuće na tom ogromnom plutajućem hotelu.
Ovo je priča o unutrašnjim dilemama, zoni komfora i pobeđivanju strahova.
IZLAZAK IZ ZONE KOMFORA
Naime sama odluka da se odazovem pozivu na rad na brodu i let avionom na američki kontinent je već samo po sebi za mene bio izlazak iz zone komfora. U narednih šest meseci koliko je trajao taj prvi ugovor sa kruz kompanijom radiću poslove za koje sam imao malo ili nimalo prethodnog iskustva. Ali tada me je kao i sada vodila krilatica koju svima preporučujem a to je: „Ako su to mogli i drugi, pa što to ne bi mogao i ja“. Naravno ovo sam govorio u trenucima kada mali uplašeni Marko stupi na scenu i raskošno diriguje.
Ali ova rečenica izgovorena u pravo vreme tog uplašenog Marka momentalno otera u ćošak da gotovo deluje kao onaj galski čarobni napitak u borbi protiv Rimljana. 😀 Dobro možda malo preterujem, ali ta afirmativna misao zaista deluje.
Ajmo da pritisnemo fast forward i da premotamo malo celu priču. Naime, luka iz koje smo isplovljavali kruzerom na prvom ugovoru bila je Majami. Odatle smo pravili sedmodnevne izlete brodom preko Devičanskih i Britanskih ostrva, preko Kajmanskih ostrva, Meksika i Jamajke sa povratkom ponovo u Majami. Ovaj grad svi radnici na brodu sad smo zvali home port iliti naša druga kuća.
I bilo je zaista tako. Ali zašto vam ovo sve pričam? Hoću da vam prenesem osećaj kako je to kada svakodnevno radite nešto novo, pobeđujete strah izlazite iz zone komfora i definišete sebe kao neku novu ličnost do sada vama nepoznatu, a možda kao neku koju ste kroz iskustvo i želeli da postanete.
Trenuci kada se na brodu pravi atmosfera „odlazeće oproštajne žurke“ i kada kapetan daje zvučni signal sirenom na brodu koji lagano isplovljava iz luke i zaliva i kada se zagreva atmosfera uz razne koktele na palubi među raznim putnicima, veoma je emotivan trenutak. Po ko zna koji put u tih šest meseci boravka na brodu, mi (mislim na nas radnike koji smo tamo zaduženi i za opštu atmosferu) se razdvajamo od našeg privremenog boravka, naše druge kuće, našeg utočišta, mog grada u srcu, Majamija. I mogu vam reći taj osećaj dok na palubi gledate kako jedan ogroman grad lagano nestaje u vašem vidokrugu, kako postaje sve manji i kako isčezava dok okean kojim ste sada okruženi biva sve veći, dublji i plavlji, za sve moreplovce siguran sam, predstavlja trenutak dubokog unutrašnjeg konflikta. Pomešana osećanja sete i zadovoljstva. Straha i hrabrosti. Odustati ili odrasti. I nekako uvek sam birao ovo drugo od ponuđenih opcija.
Kako je vreme odmicalo i horizonti postajali sve jasniji, a tišina sve glasnija bilo mi je i lakše i prihvatiti da sigurna zona više nije moja opcija i da život na okeanu ima jedan totalno drugi smisao za mene koji je počeo poprilično da me obuzima i da mi se sviđa i koji je posle i trajao nekoliko narednih ugovora.
Ovde sada želim da podvučem da kada ste u dilemi da birate, da pod znacima navoda preplivate sa jednog starog „ostrva“ na neko drugo novo vama nepoznato „ostrvo“ izaberite brzo opciju da se upustite u tu avanturu. Zaplivajte hrabro tim prostranstvom nepoznatosti. Možda ćete i pomisliti da odustanete, možda će vam srce lupati kao ludo. Verovatno i hoće, ali to je samo znak da vas tamo čeka nešto novo, uzbudljivo i verovatno i bolje. Ono što vas sigurno čeka to je novo iskustvo i novi momenti koji čine naš život. Ako dok plivate, osetite nelagodu i strah, recite sebi: „Ako su mogli drugi, zašto ne bi to mogao i ja“. Verujte u proces, verujte životu i ne osvrćite se nazad. Tamo nazad ste već bili dali ste sve od sebe i nema više ničeg interesantno. Ne vraćajte se nazad. Nazad je memorija. Tamo su pohranjeni trenuci koje ste kreirali i koje su sada za vas verovatno lepe uspomene. Tako treba i da bude. Ali u prošlosti ne živimo. Život se nalazi u sada i u tvojoj budućnosti kakvom je sada kreiraš…
Zato eto i još jedan savet iz naslova ovog teksta.
Ne okreći se sine. Biće sve uredu. Furaj napred.