…i dođem ja pred taj info pult, a tamo u čekaonici već redovi od vrata do onog aparata za vodu. Imaš ti tu i žutu liniju da se ispoštuje taj međuljudski vazdušni prostor, ali u situacijama kada ljudi kao osušene živuljke čekaju u mestu po više sati ili godinica, normalno je da se taj red i prostor, pod uticajem, nervoze i drugih reagenasa poremeti…
I tako neki “posetioci” izađu iz reda jer smatraju da se vreme ipak može “ubiti” i na druge načine, oni drugi pak mazohisti, nihilističkog shvatanja, patnju prožive čekajući, jer po njima patnja zarad višeg cilja je ipak prolazna stvar…
Ritam koraka onih koji uđu i izadju, prati ritam odsečnih i jakih udaraca pečata po raznim dokumentima… Eh… Muzika za svačije uši… Ili bar onih koji su tu prisutni…
Čekajući tako u redu, na zidu sam primetio živopisni kalendar sa slikom nekog jezera i momentalno istog trenutka sam u mislima odlutao do mesta Lago di Garda u Italiji koje sam posetio pre nekoliko godina.
Prelepo mestašce, najveće jezero u Italiji koje se nalazi u podnožju Alpa. Sećam se slika i mirisa tih predela. Bio je prelep sunčan dan, a kad izađeš do obale jezera obuzme te čistoća i plavetnilo istog, prijatan vazduh leta, a sa druge strane vidiš kopno i planine, odnosno obronke Alpa, koji se bele od snežnih glečera na samom vrhu. Neverovatan prizor za svakog (avan)turistu. Doživiš i leto i zimu istovremeno. Znam da sam u tim momentima razmišljao: “Čoveče, kako je moguće da priroda može ovako nešto lepo da udesi? Postoji li formula ili algoritam za tako nešto? “.
Mesto prelepe klime, ušuškano i kao sa određenom namerom „projektanata“, skrenuto sa glavne saobraćajnice između Milana i Venecije. Sećam se, šetao sam starim delom grada koji se zove Sirmione i koji je za turiste prava atrakcija, baš zbog autentičnih spomenika kulture, stare kamene arhitekture, malih uskih i kratkih kaldrmisanih uličica (većina vodi do raznih obala i plaža na samom jezeru) Podsetilo me sve to pomalo na stari Kotor koji isto tako, ima taj venecijansko-mletački trgovački duh i šmekerski privlači i osvaja svoje goste. Sirmione ima mnoštvo restorana, i poslastičarnica, ali u jednom momentu, zastao sam…
Videh na uglu jednog trga, puno ljudi koji čekaju u redu… Prišao sam začuđeno da bih saznao o čemu se radi… raspitao sam se. Naime jedna italijanska javna ličnost, navodno dizajnerka, čije se sada ime ne mogu ni setiti, je delila italijanski sladoled u jednoj skromnoj poslastičarnici. Bilo je tu i kamera i fotoreportera, u cilju reklame ili rejtinga, ali od sveg tog sjaja, mene je privukao najviše Gelato….Mmmm… sladoled koji u Italiji, moram reći, pa na granici nestvarnog.. Odlučio sam da stanem u red sa ostalima i da strpljivo čekam svoj red do simpatične dizajnerke i moje porcije savršenog italijanskog Gelata…
I taman da osetim ukus sladoleda… Neko iz reda me gurnuo da iskoračim napred… Buđenje… Heeej… Vratio sam se u realnost…
Da, smanjuje se red, sad već i primećujem šalter i dotičnu gospođu koja bez žurbe, udara slovo po slovo na tastaturi, stavlja i skida naočare, šeta do nekog ormara i skenera, pa se javlja na telefon i priča sa nekom Slađom, a u prostoriji nervoza, cupkanje u mestu i temperatura raste…
Bacam pogled na onaj aparat za vodu, vode nema… Pomislih, čoveče, tako izgleda u nekoj tamo pustinji…borba za goli život!
I dok šalteruša rešava birokratsko administrativno pitanje mog prethodnika za šalterom, moj um (odsek, operativna jedinica za zločine) već smišlja 101 način kako „kazniti“ dotičnu šalterušu, zbog njene sporosti, tromosti i zbog neugledne old fashion 1956. frizure i izgleda, definitivno bez osmeha.
I dođem konačno na red… Izvadim svoju fasciklu i papire rasprostrem po pultu…
A ona će: “PAUZA!” –
Pljas! Eto ti Marko, platio si cenu loših i negativnih misli prema instituciji zvanom ŠALTERuša…
Šalter zna, Šalter oseća, šalter je ipak INSTITUCIJA… 😀