Eh koliko puta samo na dan uradimo ovo. Palimo i gasimo svetla. Igra svetlosti i tame. Ne možemo dugo da ostanemo u mraku. Nismo navikli, odmah tražimo neki izvor svetlosti da poništi mrak. Čak i onda kada se pomirimo da smo u mraku tada nam je lakše da se sa mrakom suočimo ako zatvorimo oči i ne gledamo ga. Da, tada spavamo. I onda dočeka nas jutro, svetlo rastera mrak i nastane toplina novog dana.
A zapravo da li ste razmišljali da je mrak i metafora za strah? I o tome ću danas da vam pišem i da možda o tome porazmislite. Koliko smo zapravo mi okruženi strahom? Koliko je strah deo nas samih i čini naše postojanje smislenim?
Siguran sam da nije postojalo epohe u ljudskoj istoriji u kojoj čovek kao pojedinac i kao deo društva nije doživljavao intenzivne strahove. Po meni strah je nužan. On signalizira opasnost (spoljašnju i unutrašnju), on nas štiti od lažne sigurnosti.
U svim literaturama već nam je opšte poznato da razlikujemo urođene strahove od stečenih strahova koje stičemo kroz razna životna iskustva ili određene situacije, a zanimljiva je činjenica i ovde ću parafrazirati velikog Vladetu Jerotića koji je na temu straha rekao da je pored svih onih opšte poznatih strahova, u zemljama koji su ovekovečeni ratnim strdanjima, siromaštvom, ipak najjači strah čoveka od drugog čoveka. Ovaj strah može da bude tako jak da može da potisne svaki drugi.
Ali ajmo se malo pozabaviti onim strahom koji nas možda i najviše interesuje, onim strahom koji u čoveku raste postepeno, strahom od samog sebe.
Zašto se bojimo?
Veoma je teško definisati i proniknuti u sam strah, ali može se reći da je to pritiskajući osećaj neposredne pretnje, koji ne može da se kontroliše voljom i razumom. Sa medicinske strane to je čitav proces koji se javlja u našem telu, za šta je prvo zadužen neki najčešće spoljni okidač, a onda se dešava sav taj rolerkoster senzacija i koktel emocija i adrenalina u našem telu, koji se može manifestovati u preznojavanju, i drugim simptomima poput drhtavice, bledila, napada panike ili lupanje srca.
Strah kao jedna od primarnih emocija predstavlja našu adaptaciju na promenu naše okoline i javlja se prilikom pojave opasnosti ili pretnje i stoji iza mnogih naših odluka i životnih izbora.
Pa da li je onda strah naša korisna emocija? Pa može se reći i da i ne. Da ako je umeren i opravdan strah kada nas priprema na neku neposrednu opasnost i kada se javlja kao alarm, ne ako je prenaglašen, tj. ako nas preplavi i ako nas „isključi“ iz našeg života, da prosto ispadnemo iz životnog balansa.
“Boj se ovna, boj se govna a kad ću živeti?” – pitao se pisac Meša Selimović
Toliko samo istine u čuvenoj izjavi pisca, toliko istinita da je istovremeno i bolna i oslobađajuća. Jer znamo koliko smo svi u raznim situacijama bili prosto čak i paralizovani strahom da uradimo nešto što se možda od nas očekuje i što bi trebao da bude naš sledeći korak. A nismo uradili, plašili smo se… Pitali smo se a šta je iza ugla, šta ako ne uspem, šta ako ovo, šta ako ono… Strah od nepoznatog.
A izjava je ujedno oslobađajuća jer ukazuje na to da je strah, (posmatrano iz jednog ugla) samo misao rođena u glavi – produkt previše razmišljanja, idealizcija, budalaština rođenih u glavi, onaj beli ili tmurni oblak koji levitira po čistom plavom nebu. I onda ako samo rešiš i kažeš to je to. 3,2,1 pusti to, želim živeti i pogledaš strah pravo u oči, i shvatiš da si sve vreme bežao od nečega što nema zube, taj strah naprosto oslabi ili gotovo iščezne. E tada si rešio da pritisneš prekidač i da upališ svetlo i da živiš slobodnije.
I u samoj izjavi Meše Selimovića vidimo i da su se velikani bojali, strahovali i ograničavali sebe u životu vođeni emocijom straha. Ali treba znati da je to sasvim normalno. Onaj ko se u životu ne boji, sa njim nešto sigurno nije u redu. Današnji čovek prolazi kroz toliko emotivnih stresova i anksioznih poremećaja, da se to svrstava po defaultu kao normalno stanje čoveka. Dakle normalnost je danas čovek koji je anksiozan. Nije normalno kada je to prenaglašeno i kada čovek to ne može kontrolisati.
Dakle kao jedna od primarnih urođenih ljudskih emocija, strah je naš saputnik na putu kroz život i treba ga prihvatiti kao deo nas samih. Ono što treba naučiti jeste kako da budemo prijatelji sa našim strahovima i kako da reagujemo kada se te emocije pojave.
Šunru Suzuki – japanski pisac i zen monah (toplo preporučujem ovog autora i njegove knjige) u svojoj veoma interesantnoj knjizi „Priručnik za kuvare“ govori upravo na temu straha od nepoznatog. On kaže kada se nađeš na vrhu litice ili kada si sa obe noge na vrhu uskog drvenog stuba i kada osetiš strah od pada, ono što treba da uradiš je samo da skočiš. Skoči bez puno misli i vidi šta će biti tvoje sledeće iskustvo.
Nadovezaću se ovde i na jednu anegdotu mog Aikido učitelja iz Japana, koji je jednom prilikom bio upitan od strane jedne novinarke da li se plaši kada često leti avionom iz Japana u druge evropske zemlje zbog Aikido seminara i demonstracija. Da li se plaši pada aviona?
Sensei je odgovorio novinarki:“ Ne plašim se dok putujem avionom o tome uopšte ne razmišljam, ali ako se avion tokom leta pokvari i počne da pada, tada ću razmišljati o tome i možda ću se uplašiti.“
Dragi moji, ovde ću za sada stati da malo porazmislite na temu straha i nekih situacija koje ste možda i vi imali. Možete na čistoj beloj hartiji i napisati vaše neke strahove sa kojima ste se suočavali pa ćemo u sledećem tekstu raditi i neke zanimljive tehnike kako možemo da obradimo i lakše se suočimo i prihvatimo naše strahove.
Verujem da će vam biti od koristi.
Nastavljamo u narednom tekstu na ovu temu…
Do tada, vidite prekidač, upalite svetlo 😀