Da, znam dnevniče, nisam ništa dugo pisao, tačno je. Možda je to ta kreativna blokada. Mada, u ovih par dana ideje mi samo tutnjaju glavom brzinom munje. Izgleda da nije to. Da nije lenjost? Možda, mada, evo proleće je. Moje godišnje doba, buđenje, p(r)olećemo!
Mislim da je pravi razlog u pauzi od pisanja, to što mi je malo mukica od svega. Prezasićenost svim i svačim. I sad potrebna je DETOKSIKACI – ja. Čišćenje pora od svega otrovnog, kontaminiranog i što ne prija. Zar nam to svima ne treba s vremena na vreme?
Meni se čini da bi danas u kakvom vremenu živimo, čovek trebao da bude prikačen na tu neku vrstu OZONA 24/7. Zamena za to je biti u prirodi. Zapravo, mislim da je jedino pravo i istinsko rešenje povratak prirodi.
Elem, vezano za to čišćenje. Skinuo sam se. Pre sedam dana, pritisnuo sam reset dugme i deinstalirao sam Facebook i Instagram kao mobilne aplikacije. Prosto shvatio sam da to prženje mozga više prevazilazi i moždane kapacitete. Plus na to da dodamo da priznajem da sam postao ovisnik od tog učestalog virkanja u telefon, pa do te mere da mi se to već dobrano smučilo, da prosto moraš sebi reći DOSTA JE.
A evo šta me je i na to navelo. Opšta je činjenica da mi ljudi retko sebe možemo da vidimo i sagledamo kakvi smo mi zapravo. Mislim da nam za tu svrhu nije najbolja opcija ni ogledalo, već drugi ljudi. Drugi ljudi su najrealniji odraz kakvi smo mi.
I upravo dok sam se jutarnjim busom vozio do posla, kroz prozor na stanicama gledam ljude kako svi jedan do drugog bulje i pognute glave zvernjaju u svoj „PAMETNI TELEFON“. Dok sam iz busa sagledavao taj prizor, izgledalo je upravo kao hipnotisana gomila, koja među sobom ne progovara niti jednu jedinu reč, već je omađijana nevidljivom omčom oko vrata i pognute glave pod teretom informacija vezana za neku pokretnu sliku na tim malim ekranima. U tom trenutku rekao sam sebi. Vauu, ovo sam sigurno i ja.
Mislim da imam negde i slikoviti prikaz toga, iz naučnog ugla prikazano. Da, evo slike koja objašnjava kako se i naša kičma i vrat krive pod uticajem konzumiranja telefona:
Tako da sam izgleda pronašao onu čarobnu formulu kako prestati sa nekom navikom koja ti više ne ide u prilog:
1. TREBA DA TI JE DOSTA SVEGA, DA SI POKUŠAVAO, ALI DA SE NISI DOVOLJNO LOŠE OSEĆAO ZBOG SVEGA TOGA I FIZIČKI I PSIHIČKI. SVE DO OVOG MOMENTA, KADA SHVATAŠ DA NEMA DALJE.
2. DA SAGLEDAŠ IZ DRUGOG UGLA I VIDIŠ TO TVOJE PONAŠANJE KOD DRUGIH LJUDI, PA ONDA PROCENI DA LI TI SE TO SVIĐA ILI NE.
I to je to, ja često volim da kažem kada bi mi ljudi svoja ponašanja, kretanja i odluke mogli sagledati iz vizure ptice ili u tehnološkom smislu, iz vizure jednog drona, mislim da bi se po pitanju mnogo čega posramili i u roku od odmah se potrudili da promenimo naša ponašanja.
Mada, kada govorimo o SRAMOTI, hej to je tek tema. A opet ima veze sa DETOKSIKACIJOM od one mukice koja me je zadesila, o kojoj sam vam pričao, o da.
Neko je jednom lepo rekao: VRATITE SRAMOTU u ljudske živote.
I zasta je tako, ko nam je to oteo, zašto smo je dali u bescenje, gde je nestala. Mislim da smo toga svedoci svuda. Evo samo primer danas, u busu, samo druga linija, ona koji me vraća sa posla, primer gde su dvojica starijh sugrađana, najstrašnije isprozivali bus kontrolorku, a ni ona njima nije ostala dužna. Ljudi moji, to je bila takva unakrsna paljba najpogrdnijim rečima. Besplatna predstava za sve u autobusu. Onima kojima je baš presela muka od svega izrečenog, izašli su posle prvog čina, na prvoj sledećoj stanici. Oni koji su ostali medju kojima sam bio i ja nažalost nemo smo posmatrali dalje scene ove sada već svakodnevne predstave na repertoaru.
I to je uglavnom to, zamrli smo, mišići a i mozak nam je izgleda dobrano atrofirao. Mi smo nemi posmatrači u konstantnom besramlju koji se odvija pred našim očima. Svako ima neko uzvišeno viđenje sebe, koje opet uzročno-posledično ima za cilj da unizi onog koji stoji naspram njega. Pa ako se mišljenja ne podudaraju, ajmo onda da ugazimo tog drugog.
Pa onda aktuelna ratna situacija gde su najveći polički lideri zaboravili da popiju svoje mleko u prahu i puding koji im neki njihov poltrončić to veče nije spremio. Pišice Istoka i Zapada nisu izdržale. Pošto su im mali, te im pišice nisu tolikog dometa da mogu da se dodiruju mimo našeg radara, sada iz istih tih piša curi krv u ogromnim količinama, i to na siromašne i najmanje krive. Preko nekakvih PROXY ratova menja se geopolitika, postavljaju se novi ultimatumi, ruše se obećanja i sporazumi. Kreira se novi svetski poredak i postavlja se pitanje postoji li neka čarobna pilula da se to peckanje i krvarenje zaustavi. Ne znam, videćemo. Nažalost stradaju deca, nedužni civili.
Jedan Monah je rekao, parafraziraću: Pogledajte, mi danas u svetu imamo svega. Imamo supersonične avione, imamo najluksuznije brodove, automobile, imamo brze brodove. Pa svega imamo.Ali nemamo SMIRENJA.
I u potpunosti se slažem… Mada jedna osoba imala je u pravom trenutku smirenja, čini se za sve nas u Srbiji, dovoljno da osvoji pobedu. Da govorim o Konstrakti. Njena pesma „In Coprore Sano“ za kratko vreme zaludela je prvo našu naciju, a onda i čitav svet. Dok se vodi rat, ona je u evrovizijskom formatu dobrano oprala ruke, ukazala na sociološko-ekonomske probleme jedne države i svima dala do znanja da nema zdravstvenu knjižicu. Na kraju je lepo i poentirala u filozofskom maniru sa pitanjem „I ŠTA ĆEMO SAD?“
Jedna je Konstrakta, originalna i drugačija od drugih. A ako malo pročitamo između redova, danas i ne bi trebalo da bude problem da se razlikujemo bar u nečemu od tog nekog drugog. Daj svoj pečat, budi original, ostani svoj, pa makar platio cenu.
I tako mi (mali) ljudi stalno smo u nekoj borbi sa sobom i sa drugima, saplićemo se najčešće o sopstvene pertle, o sopstvenu gordost, nezasitost, lažnu uzvišenost, u potrazi za onom boljom sopstvenom verzijom sebe, koju vidimo na samo par koraka od nas ali nam uvek nekako beži i izmiče. Taj hologram super boljeg mene za par sekundi ili za par svetlosnih godina je negde u mom dometu. Hoću li ikada biti u ravni sa njim? Ostaje da vidimo.
Detoks, dan osmi, nastavljamo gde smo stali… Čujemo se.
P.s. “KUC – KUC”. Ko je? “Tik – Tok“. O dođavolaaa.
M.