Azbukovica i uspon na Bobiju

U sredu ujutru usledio je poziv od drugara Peđe.  Pitao me je: “Hej gde si, šta radiš za vikend?” “Jesi spreman za akciju?” “Naravno – odgovorio sam. Sudeći po tome da me ti zoveš, znam i o kakvoj akciji je reč. Gde idemo, koje nam je odredište i na koliko dana?” 😀 “Nazvaću te malo kasnije – odgovorio je. Daću ti više informacija, za sada je dovoljno da si spreman za akciju… Čujemo se kasnije druže”

I bi tako. Nešto kasnije saznao sam detalje od Peđe. Naravno, naslućujete, nisu ovo obični susreti i izlasci u grad subotom.  Baš naprotiv, ovo  su susreti onih koji sa radošću i uzbuđenjem  iz grada beže u prirodu, a nakon naporne radne nedelje, vikend im je savršeni  portal da taj svoj beg i ostvare.

Kada  udahnu prirodu, stiglu su, i imaju osećaj  kao da odatle nikad nisu ni odlazili…

I dogovor je bio da taj vikend se sjurimo na Zapad Srbije, nedaleko od mesta Ljubovije na oko 140 km od Beograda. Zacrtano odredište planina Bobija i  uspon na njen sami vrh Tornička Bobija (1272m). Kao što i sami znate planovi su tu da bi se kršili i kreirali mnogo veći, upečatljiviji planovi, tako da smo ovu našu „Bobija ekspediciju“, koja je brojala  4 člana posade proširili na još jedan dan uživanja i posetu Kanjonu Reke Trešnjice, koja je pravi biser ovog dela Srbije, ali pažnjom ili možda nepažnjom, vlasti i lokalne zajednice, pomalo skrenuta od očiju domaćih i stranih planinara i (avan)turista… Više o tome malo kasnije…

Elem, krenuli smo ujutru kolima iz Beograda, raspoloženi u iščekivanju predivnog dana  i radoznalog uma, za sve ono što nas tamo čeka. U kolima je bilo zaista iskusnih planinara, kojima je ovo naravno jedno rutinsko zagrevanje za osvajanje mnogo većih ekstremnijih  vrhova, a i onih poput mene, rekreativaca , lutajućeg reportera, jedno u nizu fantastičnih prilika da se družim sa ljudima otvorenog uma, punih ideja, kreativnosti i pre svega ljudima koji vole i poštuju prirodu.

To nas je sve i povezalo… Ljubav prema prirodi i osećaj slobode.

U kolima pored raznih priča, dok smo užurbano ostavljali potrošene kilometre na Ibarskoj magistrali, na kasetofonu marke „Grunding“ izbijale su i priče i umetničke majstorije  Ramba Amadeusa… „Fap Mašina“ i “Rambo je malo hitova sit… “:D Uz smejanje, pričanje dogodovština nismo ni osetili, već smo se približili našoj destinaciji.  Prošli smo Valjevo, pričali  o basketu,  Mundijalu na kojem smo bili favoriti za osvajanje zlata o  Milošu Teodosiću i samom ovom prirodom bogatom valjevskom kraju. Kotrljajući se u našem četvorotočkašu  dođosmo i  do Bajine Bašte. Devet je sati, imamo odlično prolazno vreme. Odlučili smo da napravimo kraći predah i  pauzu uz jutarnju kafu u jednom lepom konaku i uz Drinu, koja nam je sada sa naše leve strane poželela svoju „hladnu“ dobrodošlicu.  Kako prelepa i moćna reka bila je moja prva pomisao. Neko je popio kafu, a neko bogami i rakiju (šljivu domaću iz ovih krajeva) do dve, ne bi li se telo razdrmalo i imalo dovoljno goriva za uspon koji nas je ubrzo potom i čekao. Doručkovali, popričali kratko sa ljubaznim domaćinima ovog lokaliteta i uz par saveta krenuli ka našem odredištu. Kolima smo se uspeli do jedne određene kontrolne tačke , „Šumska kuća“ odakle smo uz pomoć GPS-a pratili koordinate našeg zacrtanog  trackinga. Zalupili vrata od kola i sa osmehom na licu, zajednička fotka i krenuli smo naše lutanje i tumaranje  kroz ove prelepe predele. Ne očekujući ništa, ali ipak očekivajući sve… Vreme idealno, nema najave kiše, a sunce nas je lagano pratilo kako smo povećavali uspon.  Predeli  i priroda su ovde nestvarni i sa namerom  ne želim da vam kačim slike, kako bi kod vas možda izazvao želju i motiv da što pre i sami doživite ovu lepotu koju smo i mi imali prilike da osetimo i doživimo. E da, jedan mali besplatni savet. Kada birate društvo za ekspediciju, nemojte da budete probirljivi, jer i najveći džamgrizavac ili najveći ćutljivac, ako ih spojite ovde u prirodi sve to postaje  jedno.  Priroda nađe pravi način da pomiri sve karaktere i da među njima otkrije nove životne priče i prijateljstva… Tako je bio slučaj i sa nama, slučajnim strancima i poznanicima na ovoj ekspediciji… Pronašli smo zajednički ritam koraka. Bio sam jedan od očevidaca sjajnih životnih priča, dok smo natenane trošili dan, šetajući na ovoj planini…

Nastavljamo dalje… Nailazili smo naizmenično na blaže i strmije uspone i na proplanke i vidikovce gde smo škljocali aparatima gde god smo to mogli. Na putu ka Torničkoj Bobiji čeka vas mnoštvo vidikovaca gde možete da zastanete i da okom i aparatom snimite prelepe prizore na Valjevske planinske vrhove, Jablanik, Medvednik  pa sve do Drine. A prirodni teren šarolik od cvetnih livada do četinarskih šuma. Imate osećaj da prelazite neke nivoe u igrici. Taman ste se navikli na jedan predeo i nedugo potom zašli ste u hlada ili neku oazu koja se ispred vas stvorila. Ova naša kružna tura vodila nas je preko Debelog Brda preko Peleža i Marković Brda do jedne krajnje interesantne destinacije gotovo pred smiraj ovog prvog dana…

Naišli smo na jednu kuću u šumi za koju smo isprva mislili da je kafana i onako žedni osetili potrebu da zastanemo i da se počastimo jednim dobrim valjevskim pivom. Nije nas trebalo terati na to… Veoma brzo našli smo se na pragu te kuće na sprat što će se kasnije ispostaviti da je to planinarski dom… To nije bio obični planinarski dom već DOM velikog Čiča Pere sa Bobije… Kakve smo priče i doživljaje imali, upoznajući dragog Čiča Peru, ostaviću za nastavak ove priče u narednom blogu (epizoda o Čiča Peri i Kanjon Reke Trešnjice…), a sada bih želeo da vas uputim na malu vizuelnu priču o ovom kraju i o samom Čiča Peri, koju je opisao i dokumentovao u jednoj od svojih priča i veliki Jovan Memedović  u svom TV serijalu o prirodi „Sasvim Prirodno“


Pogledajte ispod link a nastavljam ovu priču o drugom danu naše ekspedicije u sledećem blogu…

https://www.youtube.com/watch?v=Cdt2dOrTEvs&t=4s

Nastaviće se…

Stay Tuned 😀