Dunav ili more – odlučite sami

Jedan je Dunav, a mnoga su mora. Koralno, Sredozemno, Jadransko, Japansko, Žuto more, Crveno more. Zvuči kao nefer borba ili samo sukob različitih kategorija?

Ispričaću vam moj trenutni doživljaj Dunava, a vratiću se na kraju na misao o moru.

Dunav mi je nešto sasvim blisko, nešto kao komšija, ili kao najbolji ortak, dve ulice niže u kvartu. To je mesto gde uvek volim da odem. Mesto gde se uvek nešto dešava…

Evo danas šetajući obalom Dunava u Zemunu, uočavam, kao i obično mnoštvo priča. Naslućujete, pozornica, gde je Dunav tihi prećutni scenarista, a ljudi prolaznici, tumače svoje glavne uloge. Za tren, se toliko toga odigra… Ostavljam svoj bajs i sa osmehom posmatram…

Dragi moji, u današnjoj epizodi veslački klub “Galeb” ispratio je i dočekao sa treninga svoje najbolje kajakaše, od kojih jedna kajakašica nije bila u potpunosti zadovoljna završnim sprintom i prolaznim vremenom. Ipak, ona ne odustaje, kaže sutra ću biti bolja… I prolazi pored mene noseći kajak sa sobom…

Jedan pas, crni labrador, neumorno, po peti put skače u Dunav, ne bi li ulovio trofej koji za njega verovatno liči na omiljenu kosku, a za sve nas sa obale, to je samo jedan plavi nakvašeni izgriženi gumeni frizbi… Njegov gazda, nije naš čovek, misim da je Alžirac i na čini se iskrvarenom francuskom jeziku, daje mu komande u stilu.. “Alleee, Alleee.. Zoeck.” Pas je već umoran, okleva i da po šesti put uskoči po svoju sad već mu i ne deluje kao kosku i naslućuje da je sve to sad  prevara… Kao da hoće svom gazdi da kaže… “Aman čoveče dosta je, nije ti ovo Azurna obala, more i leto, ovo ti je bre  Dunav, moćna i živa reka… to bre nosi stvari sa sobom…”

A zgodna  žena koja po običaju ide uz svakog francuza, u ovoj današnjoj priči ovlaš dodirnula po ramenu svog partnera, šapnuvši mu nešto na srpskom jeziku, što je po svemu sudeći umirilo celu situaciju, i psa i dečake koji su slikali prizore nekim svojim „Canon“ aparatima kao i posmatrače koji su navijali sa obale Dunava da ova neumesna dresura, sad već „našeg“ psa okonča. I uz pojavu prelepog zalaska Sunca i okončala je…Svi su predahnuli i ponovo kod prisutnih posmatrača širok osmeh na licima.

Koračam dalje ka zalasku sunca. Sa obale, par kafića, izbija Muddy Watters i pesma „I am the blues“ , koja daje spori i nostalgični ritam talasima… Jedan pecaroš u tom momentu pohvalio se ulovom dok je njegov pas, jedan ugledan zemunski mešanac, optrčavao oko čuvarke… Ponosan na svoja dva ulova te večeri pakuje stvari i svoje ribolovačke priče sačuvaće za unuke. Čuje se u pozadini iz jednog restorana zdravica i kuckanje čaša…

Šetam dalje obalom Dunava…

Zgodne devojke pijuckaju Martini i druge koktele, ćaskaju o momcima i dnevnim temama i eto desi se u trenu, slow motion, direktan osvrt ka njima, dva kratka pogleda ispod obrva…Osmeh…Žmarci..Lep osećaj nevinog flerta… Volim ta suptilna, direktna odmeravanja snaga…

U daljini nazire se zvuk gitara, provera žica, takozvano štimanje, jer ne valja se na Dunav izaći totalno raštimovan zar ne?…. Projuri gliser a pristade i čamac koji je došao sa druge strane obale. Čuje se lavež pasa. Pudlica naravno nešto drami i preti buldogu koji je nedžentlmenski njuška, ali to je bio samo njen nesmotren damski potez jer u igri zavodjenja, ako ćemo već da otkrivamo karte, njegova jedina karta je igrati direktno i odvažno. Nije njegova liga i nastavlja dalje… Pogled na Pančevački most, a na samom kraju šetališta devojke se nameštaju, kikoću, puće usne,  fotkaju i kače momentalno slike na Instagram i valjda osećaju tu prirodu kroz  prizmu društvenih mreža… Kažem valjda…

Vraćam se nazad i dok levim okom i dalje ne skidam pogled s Dunava, moja desna hemisfera mozga razmišlja o moru i pita se:

Šta to more ima,  a da Dunav nema…?

Pa mi logika kaže sledeće… More svake godine ima begunce. Na hiljade i hiljade begunaca zatvorenika svojih života koji traže izlaz i spas da u tih deset ili petnaest dana odmora, nađu svoje pravo mesto pod suncem i da  malo ‘osole svoje telo..

Ok, more ima plavu, na mestima tirkiznu boju i nekako pitomo je, dok  Dunav, kako kad, kako mu se ćefne, većinom je mutan…
U more se ubacuju pikavci od cigareta, u Dunav hrana za labudove…
U more deca ulaze sa pomoćnim mišićima i dušecima, u Dunav te bace, pa se ti snalazi…
U moru plivaš da bi dotakao neku stenu, zakoračio na neko novo ostrvo, popeo na dušek neke zgodne devojke… U Dunavu se pustiš da bi te svojim tokom doveo u neku drugu zemlju, ili se barem tome nadaš…

I na kraju i mala deca to znaju, nakon brčkanja u moru ti si slan, a nakon Dunava ni manje ni više, si sladak!

Nije ideja da favorizujem more ili reku… Iako u mom slučaju znam ko je favorit. Ideja je da vam poručim,  kad god to možete, izađite na reku. Koja god da vam je pri ruci. Sedite malo, osluškujte i gledajte. Nikada nije ista priča niti ista scena. Siguran sam da ćete za ono što budete videli i doživeli na kraju ipak reći: “E pa hvala ti Dunave…”

I otići mirno kući…