Pitalo me je par mojih poznanika, ili ajmo reći, zbog same dramaturgije, par čitalaca Markovog Dnevnika, kada će da izađe nastavak vaše avanture sa Bobije. Dokle bre više da se čeka?
E sad, ljudi ili ne znaju ili se malko prave, da sve dobre priče i avanture idu u nastavcima, najčešće kao trilogija, a kada pokušavaš da oživiš tu avanturu koja se sad reprogramira u mom sećanju, to ipak zahteva dozvolite, malo vremena… Ipak stvar pisanja je i stvar trenutka. Kao da ljudi ne znaju da nekad za pravu reč, se čeka i po nekoliko meseci... Ali, na ovu temu o zgodama i nezgodama poznatih ili manje uhodanih pisaca, poput mene, pisaću u nekoj drugoj epizodi… 😀 Sada bih u naletu inspiracije, ako mi dozvolite, da se vratim na planinu Bobiju i da nastavim sa pričom ove već pomenute četvoročlane posade.
Dakle, ako ste pogledali video iz dokumentarnog serijala „Sasvim Prirodno“ na samom kraju prethodnog teksta, mogli ste da bliže upoznate našeg domaćina, na koga smo eto, sasvim slučajno naišli, u dubini šume planine Bobije.
Milojko Mićić ili kako ga u ovom kraju svi znaju, kao Čiča Pera sa Bobije. Zaista nesvakidašnji čovek. Pre svega disciplinovan, oštrog i britkog uma i vedrog duha. Njegova priča je poput priče o dobrom vuku, karakteru borca i čoveka koji se vratio prirodi i na kraju vratio u potpunosti sebi.
Čiča Pero je čovek koji je „ostavio“ hranu. Zapravo zamenio je, kako on kaže otrov, presnom hranom. Kada mu je pre više od deset godina dijagnostikovana teška i gotovo neizlečiva bolest, Čiča Pero je čvrsto odlučio da ne prihvati savete doktora, da ne uvaži instrumente savremene medicine, već da se izleči sam, ili bolje reći, da ga izleči priroda. Čitajući knjige o zdravoj ishrani, njegovo uverenje od samog početka bilo je da je on zdrav čovek i da će tako i ostati, jer je Čiča Pero tako i odlučio…
A da je čvrsto i odlučio, uverili smo se i sami… Kada je nas četvoricu sa širokim osmehom i vedrinom dočekao sa uzvikom: „Moooomci… Ooooo Moooomci! Dobro mi došli… Pa odakle ideete… ?Ajde kod mene da popijete… Recite mi odakle ste, kojim dobrom vi ovde…? 😀
I tada u tom trenutku dok sam se rukovao sa Čiča Perom, setih se da mi je ovaj čovek poznat, da to nije bio stranac, već neko koga sam već zapamtio…
I upravo, taj video, taj dokumentarac, od pre par godina koji je snimio Jovan Memedović je bio moj podsetnik na ovog čudotvornog čoveka sa duhom i energijom živahnog mladića.
Čiča Pero nas je onako vojnički sve redom ispitao, naše poreklo, naša zanimanja interesovanja. Upoznali smo i njegovu porodicu i najbliže saradnike. Vrlo brzo i drugo i treće „Valjevsko“ pivo bilo je potrošeno u ovoj veoma skupoj priči koja će mi ostati urezana doboko u sećanju…
Posle skoro dva sata našeg druženja sa Čiča Perom, pomislili smo, pada mrak i vreme je da krenemo nazad ka kolima, ali nas je brzo ubedio da ipak imamo dobar razlog da ostanemo još malo…
Sproveo nas je kroz prostorije njegove „Šumske Kuće“ a u samoj centralnoj prostoriji prostirao se ogroman sto, na kojem je bilo klope kao u doba Rimskih vladara, recimo Nerona, koji beše ono zapalio Rim… Ali ne, ovde više niko nije hteo da zapali… Odavde je sad teško bilo i otići… 😀
Iako smo se pravili da nismo ništa videli i da nismo gladni, očito odavala nas je voda koja nam je curila niz usta, i Čiča Pera koji je sve to mudro znao i odsečno opet vojnički viknuo: „Moooomci! Ma ovakvi mi mangupi još nisu bili, mudraci i ozbiljno se šale, e zato mi ostajte ovde na večeri… Nema da ideete dok se sva ova jagnjetina i prasetina ne pojede… Kuukku…„
Mi ostadosmo, zaseli oko onog stola, i otpočeli naše prejedanje, sa mogu reći nikada, ali nikad ukusnijom hranom do tog dana. Vrlo brzo usledila je i paradajiz i kupus salata dok je Čiča Pera sedeo za stolom i zajedno sa nama smejao se i zbijao šale na svoj i na naš račun. Trpeza bogata raznoraznim ukusom i bogata smehom…😀 Uglavnom, prošlo je dobrih tri sata našeg boravka kod Čiča Pere i bilo je vreme da zaista sada krenemo i konačno, dobili smo dozvolu da napustimo objekat. Ali to je bilo moguće tek sad kad smo siti i dobro pripremljeni za povratak. Ponudili smo da platimo ovaj naš ničim izazvan luksuz u prirodi, ali Čiča Pero je samo odsečno klimnuo glavom, i nasmejao se i opet uzviknuo: „Moooomci! A kavki ste mangupi, mnogo mi je drago da ste došli… „
“Doćićemo mi Čiča Pero ponovo, to sa sigurnošću možemo da potvrdimo” – odgovorili smo složno u glas.
I zaista takvo gostoprimstvo ne pamtim. Slikali smo se svi zajedno i krenuli nazad ka kolima, kako bi se spustili do Ljubovije i konačno okončali avanturu ovog našeg prvog dana na Bobiji.
Stigli smo kasnije te večeri u Ljuboviju na već unapred čekirano prenoćište. A prenoćište, pa ne baš 1/1 kao na slikama sa interneta, ali pristali smo na sve uslove. Zapravo ajmo reći, bio je to hotel, neke kategorije, 😀 koji je u momentu kada smo ušli u prostorije pripremao neku vrstu proslave i gde su zvanice već skoro i pristigle… Kada smo mi ušli onako kao vanzemaljci, malo blatnjavi i prljavi i „presekli“ neki teški narodnjak koji je izbijao iz zvučnika, bilo je jasno da smo kanda malo zalutali… Ili to ili je trebalo samo uklopiti se u ceo taj sistem… Ono kao, mi biti rođaci sa sela i pozvani smo sa sa mladine strane… 😀
Elem par momenata kasnije, dobili smo ključeve od naših soba, na nebu počelo je da grmi i seva, a vrlo brzo i da pljušti olujna kiša.
Kratka rekapitulacija današnjeg dana… Pogled kroz terasu u pravcu naše sutrašnje avanture – Kanjon reke Trešnjice, a ispod nas trešte narodnjaci koji su nas sasvim sigurno, nekim čudom oko 2h, ujutru ispratili u san….
Nastaviće se… Uskoro… 😀
